Belocrkvanin snagom osvojio Srbiju i Balkan

Sa­va Va­si­lev­ski iz ba­nat­ske Be­le Cr­kve je pr­vak Bal­ka­na i Sr­bi­je u di­za­nju te­re­ta (Po­wer lif­ting), u ka­te­go­ri­ji do 90 ki­lo­gra­ma – ve­te­ra­ni. Tri pu­ta u dve ka­te­go­ri­je je oba­rao i sop­stve­ne re­kor­de. Ima 68 go­di­na, a pre bez­ma­lo po­la ve­ka po­čeo je da gra­di pa­u­er­lif­ting ka­ri­je­ru. Za ovu sport­sku di­sci­pli­nu, či­ji sa­vre­me­ni raz­voj po­či­nje od 19. ve­ka, „neo­p­ho­dan je do­bar ose­ćaj rav­no­te­že, is­po­lja­va­nje ve­li­ke sna­ge pri­li­kom gu­ra­nja ili po­vla­če­nja te­re­ta”…

Šest pu­ta je bio pr­vak Ju­go­sla­vi­je, u kon­ku­ren­ci­ji do 110 ki­lo­gra­ma. Te ti­tu­le su ve­či­te, „jer ta­kvog tak­mi­če­nja vi­še ne­će bi­ti”. Po­sled­nje je odr­ža­no u Sa­ra­je­vu 1986. go­di­ne, gde je ovaj Be­lo­cr­kva­nin obo­rio do­ta­da­šnji ap­so­lut­ni ju­go­slo­ven­ski re­kord, u ka­te­go­ri­ji do 110 ki­lo­gra­ma, po­di­gav­ši 200 ki­lo­gra­ma „sa klu­pe”.

– Pro­šle go­di­ne sam u di­sci­pli­ni sna­ge po­sti­gao re­kord u po­vla­če­nju sa ze­mlje sa 200 na 202,5 ki­lo­gra­ma (Vla­di­čin Han), a po­tom sam taj re­zul­tat po­bolj­šao za dva i po ki­lo­gra­ma u Ni­šu, gde sam iz čuč­nja sop­stve­ni re­kord od 170 pre­va­zi­šao za 5 ki­lo­gra­ma. Ta­ko sam po­stao pr­vak Sr­bi­je i Bal­ka­na u ka­te­go­ri­ji do 90 ki­lo­gra­ma – ve­te­ra­ni. Vu­če­nje sa ze­mlje mi vi­še le­ži. Evrop­ski i svet­ski re­kord u toj di­sci­pli­ni je 230 ki­lo­gra­ma za ve­te­ra­ne, a ja ima zva­ni­čan re­zul­tat od 205 ki­lo­gra­ma, pa mi i ak­tu­el­ni evrop­ski re­kord ni­je ne­do­sti­žan. Me­đu­tim, u tom ran­gu no­vi re­kor­di se pri­zna­ju sa­mo na evrop­skim i svet­skim tak­mi­če­nji­ma – pri­ča Sa­va Va­si­lev­ski, uve­ra­va­ju­ći nas da je po­stig­nu­tim re­kor­di­ma pro­šle go­di­ne pot­pu­no spre­man za osva­ja­nje evrop­skog i svet­skog vr­ha.

Da li će svoj ži­vot­ni cilj po­sti­ći, za­vi­si od nov­ca, jer za pu­to­va­nje na evrop­sko pr­ven­stvo (Nan­si, Fran­cu­ska) u ma­ju me­se­cu ove go­di­ne neo­p­hod­no mu je 1.500 evra, uz to i ne­što pa­ra za svet­sko pr­ven­stvo u Ma­đar­skoj, če­ti­ri me­se­ca ka­sni­je. Ka­že da sa­nja Nan­si i Fran­cu­sku, u ko­joj je ra­dio pet go­di­na i na­u­čio fran­cu­ski je­zik, pa se na­da da će mu taj grad mla­do­sti (od oko 270.000 sta­nov­ni­ka, 45.000 su stu­den­ti) do­ne­ti sre­ću. U sve­tu ga već vi­de me­đu tro­ji­com pa­u­er­lif­te­ra u sa­mom vr­hu, u ka­te­go­ri­ji 90 ki­lo­gra­ma – ve­te­ra­ni. Sa­va sa­nja oba­ra­nje svet­skog i evrop­skog re­kor­da „sa ze­mlje” od 230 ki­lo­gra­ma. Stra­hu­je sa­mo od Če­ha, kao ri­va­la.

Sa­vi­ne so­be su pu­ne pe­ha­ra, me­da­lja i osta­lih pri­zna­nja. Ka­že da ih je bu­kval­no za­slu­žio – zno­jem svo­jim, jer je ne­ka­da sva­ko­dnev­no, a sa­da tri pu­ta ne­delj­no, tre­ni­rao po vi­še sa­ti. I klub su pa­u­er­lif­te­ri ima­li. Zvao se „Žar­ko Zla­tar”, i imao je sve što mu je bi­lo neo­p­hod­no za ozbi­ljan rad, za­hva­lju­ju­ći di­rek­to­ri­ma isto­i­me­ne ugled­ne fa­bri­ke, Du­šku Kra­ji­no­vi­ću i nje­go­vom na­sled­ni­ku Ste­vi Ka­ran­dži. Ka­da je ne­ka­da fir­ma „Žar­ko Zla­tar” is­pla­ći­va­la pla­te rad­ni­ci­ma, ce­la Be­la Cr­kva se ve­se­li­la. Ina­če, ne­ka­da je Be­la Cr­kva u ovom spor­tu ima­la šest pr­va­ka Ju­go­sla­vi­je, za­hva­lju­ju­ći tom klu­bu i en­tu­zi­ja­zmu. Sa­va sa­da, uglav­nom, sam tre­ni­ra u svo­joj ku­ći, u ko­joj ima svu neo­p­hod­nu opre­mu, a po­vre­me­no svra­ća i ne­ko­li­ko mla­dih.

– Ovaj sport se sve vi­še raz­vi­ja, sve vi­še je i že­na. Te­go­ve i osta­le spra­ve ku­pio sam u Ru­si­ji. Za­pra­vo, je­dan pri­ja­telj mi je, pre dve de­ce­ni­je, u Ru­si­ji ku­pio sve što sam mu na­ru­čio, a po­tom opre­mu pro­šver­co­vao i do­neo mi je u Be­lu Cr­kvu, ka­mi­o­nom. Ni­šta mi ni­je za uslu­gu uzeo, pa sam ta­ko jev­ti­no pro­šao, a ta­da sam i do­bru pla­tu pri­mao. Kod nas je od opre­me mo­gla da se ku­pi sa­mo šip­ka, a te­go­ve smo iz­li­va­li od be­to­na, a oni su se stal­no kru­ni­li. Sa­da opre­mu ne bih mo­gao da ku­pim za ma­nje od 3.000 do 4.000 evra, što je za pen­zi­o­ni­sa­nog ma­šin­bra­va­ra ne­za­mi­sli­vo – na­sta­vlja Va­si­lev­ski, ko­ji de­ce­ni­ja­ma ne zna za le­ka­ra i le­ko­ve.

Naš sa­go­vor­nik i iz­gle­dom oda­je da je pun sna­ge, „a ne­ka­da je to­ga bi­lo i vi­še”. Se­ća se da je sna­gu ko­ri­stio i da dru­gom pru­ži po­moć, pa i na pu­tu. Pu­to­va­li su osam­de­se­tih on i je­dan pri­ja­telj, i na­i­šli na bes­po­moć­nog vo­za­ča, ko­ji je po­ku­ša­vao da iz bla­ta iš­ču­pa svo­je vo­zi­lo. Sa­va mu je re­kao da se vra­ti u ko­la, a po­tom ga je za­jed­no sa vo­zi­lom – pre­neo na su­vo. Dok je od­la­zio, za­be­zek­nu­to se osvr­tao.

– Ne mo­gu da raz­u­mem spor­ti­ste ko­ji upo­tre­blja­va­ju „he­mi­ju”. Ču­dim se mla­di­ma ko­ji ne­zdra­vo ži­ve: pu­še, pi­ju, ne ho­da­ju, auto­mo­bi­li­ma da mo­gu u pro­dav­ni­cu bi ušli… a o se­de­nju za kom­pju­te­ri­ma da i ne go­vo­rim, „ne­ka se ski­nu ma­lo i sa mo­bil­nog – ka­že Sa­va Va­si­lev­ski, ko­ji sva­ko­dnev­no še­ta, vo­zi bi­cikl, tre­ni­ra sa te­go­vi­ma…

Izvor Politika